1Човек рођен од жене кратког је живота и пун немира.
2Као цвет ниче, увене,
бежи као сен и не остаје.
3Зар на таквог отвараш очи своје
и мене изводиш на суд пред собом?
4Ко може чист да изађе из нечистоће?
Нико!
5Ако су избројани дани његови
и број месеци његових је у теби,
и поставио си границу непрелазну,
6Окрени се од њега да може да почине,
да се обрадује као најамник крају дана.
7Дрво има наду ако се посече
да ће се омладити
и да неће бити без изданака.
8Ако му остари корен у земљи
и у прах изумре пањ његов,
9Чим осети воду, опет напупи
и пусти гране своје као младица.
10А човек умре и одлази,
кад издахне, где је?
11Као вода кад истекне из мора,
као река кад нестаје и пресуши,
12Тако човек кад легне, не устаје више.
Док буде небеса, неће се пробудити
нити ће се пренути из сна свог.
13Ко ће ме у подземље склонити
и сакрити док не прође гнев твој
и не даш ми рок кад ћеш ме се сетити?
14Ако умре човек, хоће ли оживети?
Све дане мучног живота ишчекиваћу
док ми не дође промена.
15Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати.
Пожелећеш дело руку својих.
16Сада ми бројиш кораке
и не чуваш ме од греха мог.
17У торбицу си запечатио преступе моје
и безакоња моја чуваш.
18Као што гора падне и распадне се,
као што се стена одвали с места свог,
19као што вода ситни камење
и бујица спира земљу,
тако уништаваш надање људско.
20Савладаваш га заувек и он одлази,
нагрдиш му лице и отпушташ га.
21Синове му поштују – он то не зна.
Презиру их – не дотиче га се.
22Он осећа само бол у свом телу
и тугу у души својој.”
Who We AreWhat We EelieveWhat We Do
2025 by iamachristian.org,Inc All rights reserved.
