1Змија је била лукавија од свих животиња пољских које створи Господ Бог, па рече: „Да ли вам је заиста Бог рекао да не једете са сваког дрвета у врту?”
2Жена рече змији: „Ми једемо плодове с дрвећа у врту.
3Само за дрво усред врта Бог је рекао: ‘Не једите с њега и не дотичите га се да не умрете.’”
4Тада змија рече жени: „Нећете умрети!
5Него зна Бог да ће вам се, оног дана кад окусите с њега, отворити очи, па ћете бити као Бог, знајући шта је добро и зло.”
6Жена виде да је дрво добро за јело, милина за гледање и пожељно ради знања, узе плод његов и окуси, па даде и мужу своме, који је био с њом, и он окуси.
7Тада им се обома отворише очи и спознаше да су голи, па исплетоше од смоквиног лишћа прегаче.
8Потом зачуше корак Господа Бога, који је ишао вртом у смирај дана, и сакрише се човек и жена његова од Господа Бога међу дрвећем у врту.
9Тада Господ Бог позва човека и рече му: „Где си?”
10Он одговори: „Чух корак твој у врту и уплаших се јер сам го, па се сакрих.”
11На то му рече: „Ко ти каза да си го? Да ниси јео с дрвета с ког сам ти забранио да једеш?”
12Тада човек одговори: „Жена коју си ми придодао даде ми с дрвета, па једох.”
13Господ Бог рече жени: „Зашто си то учинила?” Жена одговори: „Змија ме превари, па једох.”
14Тада Господ Бог рече змији:
„Пошто си то учинила,
нека си проклета међу свим животињама
и зверима пољским!
На трбуху своме вући ћеш се
и прах ћеш јести у све дане свога живота.
15Ставићу непријатељство између тебе и жене
и семена твога и семена њеног,
оно ће ти газити главу,
а ти ћеш му пету вребати.”
16Тада рече жени:
„Умножићу ти патње у трудноћи,
у мукама ћеш рађати децу.
Жудећеш за мужем својим,
а он ће владати над тобом.”
17Потом рече човеку:
„Зато што си послушао глас жене своје
и окусио с дрвета с ког сам ти забранио и рекао:
‘Не једи с њега!’,
нека је земља због тебе проклета;
с муком ћеш се од ње хранити
у све дане свога живота.
18Трње и коров ће ти рађати,
а хранићеш се пољским растињем.
19У зноју лица свог јешћеш хлеб свој
док се не вратиш у земљу од које си узет,
јер си прах и у прах ћеш се вратити.”
20Тада човек надену својој жени име – Ева, јер је мати свима живима.
21Потом Господ Бог начини човеку и његовој жени одећу од крзна и одену их.
22Затим рече Господ Бог: „Гле, човек поста као један од нас знајући добро и зло. Да не пружи сада руку своју и убере с дрвета живота и поједе, па да живи вечно?”
23Зато га Господ Бог истера из врта еденскога, да обрађује земљу од које је и био узет.
24Пошто истера човека и настани га источно од врта еденског, постави херувима с пламеним мачем, који је лелујао, да чува пут ка дрвету живота.
Who We AreWhat We EelieveWhat We Do
2025 by iamachristian.org,Inc All rights reserved.
