Софонија 2 - Библи?а: Савремени српски превод（SB-ERV）

2Софонија опомиње народ

1Окупите се, окупите се, бестидни народе,

2пре него што будете развејани као плева,

која се за један дан распрши,

пре него што се на вас обруши

љути гнев ГОСПОДЊИ,

пре него што се на вас обруши

Дан гнева ГОСПОДЊЕГ.

3Тражите ГОСПОДА,

сви ви понизни на земљи,

сви који се држите његових закона.

Тражите праведност, тражите понизност,

можда ћете наћи заклон

на Дан гнева ГОСПОДЊЕГ.

Суд над Филистејцима

4Газа ће бити напуштена

и Ашкелон опустошен.

Ашдод ће бити испражњен у подне,

а Екрон ишчупан из корена.

5Тешко вама, становници приморја,

народе Керећана!

Против тебе је реч ГОСПОДЊА,

Ханаане, земљо Филистејаца:

»Уништићу те, и нико неће остати.«

6Тада ће земља у приморју

бити земља пашњакâ,

ливадâ с пастирима и овчијим торовима.

7Припашће Остатку народа Јуде,

који ће тамо напасати стада,

а увече легати на починак у ашкелонским кућама.

Јер, ГОСПОД, њихов Бог, стараће се о њима

и повратити њихово благостање.

Суд над Моавцима и Амонцима

8»Чуо сам увреде Моавове

и ругање Амонаца,

који су вређали мој народ

и претили његовој земљи.

9Стога, тако ми живота«,

говори ГОСПОД над војскама, Бог Израелов,

»Моав ће постати као Содома,

Амонци као Гомора –

место корова и јамâ соли,

пуста развалина довека.

Опљачкаће их Остатак мога народа,

преживели из мога народа

наследиће њихову земљу.«

10То ће бити цена њихове охолости,

јер су вређали народ ГОСПОДА над војскама

и претили му.

11ГОСПОД ће им бити страшан

када затре све богове земље.

Клањаће му се народи на свим обалама,

сваки у својој земљи.

Суд над Кушанима и Асирцима

12»И ви ћете погинути од мога мача, Кушани.«

13Испружиће руку против севера

и уништити Асирију.

Ниниву ће претворити у пусту развалину

суву као пустиња.

14Полегаће по њој ситна и крупна стока,

сваковрсна створења.

Пустињска сова и буљина

гнездиће се на главицама њених стубова.

Њихово хукање одјекиваће кроз прозоре,

а вране грактати на прагу.

Кедрове греде биће огољене.

15Тако ће бити са безбрижним градом,

који је живео спокојно

и мислио: »Ја и нико други.«

Каква пуста развалина постаде,

јазбина дивљим животињама!

Ко год крај њега прође,

цокће од чуда и песницом узмахује.