Knjiga proroka Jeremije 8 - Novi srpski prevod（NSTL）

1U to će vreme – govori Gospod – izvaditi kosti Judinih careva, kosti glavara, kosti sveštenika, kosti proroka i kosti stanovnika Jerusalima iz njihovih grobova.

2Razasuće ih pred suncem, mesecom, pred svom nebeskom vojskom, pred onima koje su voleli i služili im, koje su sledili, težili im i kojima su se klanjali. Neće ih sakupiti i neće ih sahraniti. Biće kao gnojivo po tlu.

3A svem ostatku ovog zlog roda, koji preživi po svim mestima u koja ću ih prognati, smrt će biti draža od života – govori Gospod nad vojskama.

4Reci im: ’Govori Gospod:

Zar ne ustaju oni koji padaju?

Zar se ne vraća onaj koji se odvraća?

5A zašto se odvratio ovaj narod,

Jerusalim, uporan u odmetništvu?

Drži se obmane

i odbija da se vrati.

6Pazio sam i čuo: ne govore dobro,

nijedan se ne kaje za svoja zla

i ne kaže – Šta sam to uradio?

Svi su se odvratili na svoju stranu

kao konj što grabi u bitku.

7Čak i roda na nebesima zna svoje vreme;

golub, lasta i ždral paze na vreme kada dolaze;

a samo moj narod ne zna Gospodnje propise.

8Kako možete da kažete: mudri smo!

Imamo Gospodnji Zakon?

Gle, stvarno ga je lažnim načinilo

lažljivo pero znalaca Svetog pisma!

9Mudraci su se osramotili,

uplašili su se i zarobljeni su.

Evo, prezreli su reč Gospodnju,

pa kakva im to mudrost preostaje?

10Zato ću njihove žene da dam drugima,

a njihova polja novim gazdama.

Jer baš svi, od najmanjeg do najvećeg,

grabe nepošteni dobitak.

Od proroka, pa do sveštenika,

baš svi varaju.

11Oni prelom ćerke mog naroda

olako leče pričajući:

Mir! Mir!

A nema mira.

12Jesu li se zastideli zato što su učinili gadost?

Baš se nimalo nisu zastideli

i ne znaju za stid.

Zato će pasti među one što padaju

i u času kada ih kaznim biće sapleteni

– govori Gospod.

13Pokupiću ih i dokrajčiću ih –

govori Gospod –

neće više biti grožđa na lozi,

neće više biti plodova smokve na njenom stablu

i lišće će se osušiti.

A ja ću da ih dam onima

što će ih pregaziti.’“

14I zašto sada sedimo?

Okupite se,

pođimo u utvrđene gradove

pa da tamo izginemo,

jer nas je Gospod, naš Bog, odredio za propast.

Dao nam je da pijemo zatrovanu vodu

jer smo Gospodu zgrešili.

15Nadali smo se miru,

ali ničeg dobrog;

i vremenu zdravlja,

a ono strava.

16Od Dana se još čulo rzanje njihovih konja,

a od njištanja njihovih ždrebaca tresla se zemlja.

Došli su, poharali zemlju

i sve što je u njoj,

i grad i stanovnike u njemu.

17„Evo, šaljem na vas zmije otrovnice

protiv kojih nema bajalice,

pa će vas ujedati

– govori Gospod.“

18O, kad bih se nasmejao!

Alʼ tužan sam i srce me boli.

19Gle, vapaj ćerke moga naroda

iz zemlje daleke:

„Zar Gospod nije na Sionu?

Njen car nije tu?“

„Ali zašto me gneve njihovim idolima,

tim tuđinskim ništavilima?“

20„I žetva je prošla

i leto je kraju došlo,

a mi spaseni nismo!“

21Razorilo me je razaranje ćerke moga naroda.

U crnini sam jer me je grozota obuzela!

22Zar u Galadu nema melema?

Zar tamo nema lekara?

Pa zašto onda nije ozdravila

ćerka moga naroda?