Knjiga proroka Jeremije 4 - Novi srpski prevod（NSTL）

5Objavite u Judi i u Jerusalimu, najavite i recite:

’Zatrubite u trubu po zemlji!’

Ispunite je povicima i recite:

’Okupimo se!

Hajdemo u utvrđene gradove!’

6Podignite zastavu prema Sionu.

Bežite i ne stajte!

Jer ja sa severa donosim propast

i veliko razaranje.“

7Podigao se lav iz svog šipražja,

zatirač naroda je krenuo

i izašao iz svog mesta,

da ti zemlju pretvori u pustoš.

A tvoji gradovi će pasti u ruine

bez stanovnika.

8Zato opašite kostret,

žalite i kukajte,

jer se od nas nije okrenuo

plamen Gospodnjeg gneva.

9„I tog će dana – govori Gospod –

da nestane srčanosti u caru i u glavarima.

Sveštenici će se užasnuti,

a proroci preneraziti.“

10A ja sam rekao: „Jao, Gospode Bože, zaista si sasvim zavarao ovaj narod i Jerusalim govoreći: ’Mir vam pripada’, a evo mač je došao do grla.“

11U to će se vreme reći ovom narodu i Jerusalimu: „Zažareni pustinjski vetar sa ogolelih visova duvaće na ćerku mog naroda, ali ne da razveje i očisti.

12Vetar prejak za sve to dolazi za mene, pa ću sada i ja da im objavim sudove.“

13Vidi! Kao oblaci on se valja,

kao oluja su bojna kola njegova

i konji su mu od orlova brži.

Teško nama! Propadosmo!

14Operi od zla svoje srce – o, Jerusalime – da bi bio spasen.

Dokle će u tebi da ostaju misli tvojih zlodela?

15Jer glas objavljuje iz Dana,

najavljuje nevolju iz gorja Jefremovih.

16„Obznanite narodima.

Evo, najavite Jerusalimu:

’Vojnici opsadnici dolaze iz daleke zemlje,

da buče pokličima protiv Judinih gradova.

17Kao stražari na polju ga napadaju, opsedaju ga

jer se protiv mene pobunio

– govori Gospod.

18Tvoji putevi i tvoja dela

su ti doneli ovo.

Ovo je tvoja zloba –

gorko je

i do srca ti je proniklo.’“

19Moja utroba! Moja utroba!

Previjam se jer mi srce uzdiše.

A moje srce neće da ćuti

jer je zvuk trube koji si čula, dušo moja,

bojni poklič.

20Javljaju o razaranju za razaranjem,

jer su svu zemlju opustošili.

Naprečac su opustošili moje šatore

i za čas moje zavese.

21Dokle ću da gledam zastavu

i da slušam zvuk trube?

22„Baš je lud moj narod jer me ne poznaje.

Oni su budalasta, neurazumljena deca.

Vešti su da čine zlo

a ne znaju da čine dobro.“

23Kad sam pogledao po zemlji –

pustoš i praznina.

I na nebo –

ostalo bez svoga svetla.

24Pogledao sam brda – a ona se tresu;

i sve uzvišice – i one se ljuljaju.

25Pogledao sam – a ono nema ni čoveka,

i sve su nebeske ptice odletele.

26Pogledao sam – plodna dolina je bila kao pustinja;

i svi njeni gradovi su bili oboreni pred Gospodom

i pred plamenom njegovog gneva.

27Jer govori Gospod:

„Pustoš će biti po svoj zemlji,

ali neću da je sasvim uništim.

28Zbog ovoga će zemlja da tuguje

i nebo će gore da pocrni.

Rekao sam, odlučio sam i neću se pokajati.

Ne povlačim se od toga.“

29Od pokliča konjanika i strelaca

beži sav grad.

Ljudi se zavlače u čestare

i veru se po krševima.

Svaki grad je napušten

i u njima niko ne prebiva.

30A ti – o, poharana – šta ti radiš?

Makar se i oblačiš u skerlet,

kitiš se zlatnim nakitom

i bojama bojiš svoje oči –

uzalud se ulepšavaš.

Prezreli su te tvoji ljubavnici

i traže ti glavu.

31Čujem: zvuči kao žena u bolovima,

kao vrisak prvorotkinje glas je ćerke sionske.

Ona sopće i širi ruke:

„Teško meni jer sam iznurena,

i moj je život u rukama ubica!“