Jov 30 - Sveta Biblija（srp1865）

30Jov opisuje svoju sadašnju nesreću.

1A sada smeju mi se mlađi od mene,

kojima otaca ne bih hteo metnuti sa psima stada svog.

2A na šta bi mi i bila sila ruku njihovih?

U njima beše propala starost.

3Od siromaštva i gladi samoćavahu

bežeći od suva, mračna, pusta i opustošena mesta;

4Koji brahu lobodu po čestama,

i smrekovo korenje beše im hrana.

5Između ljudi behu izgonjeni

i vikaše se za njima kao za lupežom.

6Življahu po strašnim uvalama,

po jamama u zemlji i u kamenu.

7Po grmovima rikahu,

pod trnjem se skupljahu.

8Behu ljudi nikakvi i bez imena,

manje vredni nego zemlja.

9I njima sam sada pesma,

i postah im priča.

10Gade se na me, idu daleko od mene

i ne ustežu se pljuvati mi u lice.

11Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao

te zbaciše uzdu preda mnom.

12S desne strane ustajahu momci,

potkidahu mi noge,

i nasipaju put k meni da me upropaste.

13Raskopaše moju stazu,

umnožiše mi muke,

ne treba niko da im pomaže.

14Kao širokim prolomom naviru,

i navaljuju preko razvalina.

15Strahote navališe na me,

i kao vetar teraju dušu moju,

i kao oblak prođe sreća moja.

16I sada se duša moja razliva u meni,

stigoše me dani mučni.

17Noću probada mi kosti u meni,

i žile moje ne odmaraju se.

18Od teške sile promenilo se odelo moje,

i kao ogrlica u košulje moje steže me.

19Bacio me je u blato,

te sam kao prah i pepeo.

20Vičem k Tebi, a Ti me ne slušaš;

stojim pred Tobom, a Ti ne gledaš na me.

21Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja;

silom ruke svoje suprotiš mi se.

22Podižeš me u vetar, posađuješ me na nj,

i rastapaš u meni sve dobro.

23Jer znam da ćeš me odvesti na smrt

i u dom određeni svima živima.

24Ali neće pružiti ruke svoje u grob;

kad ih stane potirati, oni neće vikati.

25Nisam li plakao radi onog koji beše u zlu?

Nije li duša moja žalosna bivala radi ubogog?

26Kad se dobru nadah, dođe mi zlo;

i kad se nadah svetlosti, dođe mrak.

27Utroba je moja uzavrela,

i ne može da se umiri,

zadesiše me dani mučni.

28Hodim crn, ne od sunca,

ustajem i vičem u zboru.

29Brat postah zmajevima

i drug sovama.

30Pocrnela je koža na meni

i kosti moje posahnuše od žege.

31Gusle se moje pretvoriše u zapevku,

i svirala moja u plač.